Finalni meč između košarkaša Srbije i SAD na Olimpijadi u Brazilu, bio je za nas prava sociološka poslastica. Prateći atmosferu koju kreiraju domaći mediji i raspoloženje dobrog dela naših građana na društvenim mrežama, pre i posle meča, uočili smo jednu zanimljivost koja je pravo ogledalo specifičnosti vremena i prostora u kojem se nalazimo. Naime, današnja Srbija je pravo poprište sukoba različitih ideologija, a ta je bitka posledica materijalnih okolnosti koje prate višedecenijske političke turbulencije. Ako ste nas pratili do sada, svesni ste da marksističkom teorijom vrlo lako i uspešno objašnjavamo sve aktuelne političke, ekonomske i društvene probleme. Hajde da se ukratko osvrnemo na meč, koji je ogolio činjenično stanje stvari na polju superstrukture današnjeg srpskog društva.
Tehnički posmatrano, prosečan tim košarkaške reprezentacije Srbije stigao je zasluženo do finala olimpijskog takmičenja gde su počišćeni od strane reprezentacije SAD, bez većih poteškoća. „Prosečan“, zato što u poređenju sa nekim ranijim reprezentativnim sastavima ovaj tim ne poseduje vrhunski kvalitet. „Zasluženo“, zato što su u grupnoj i nokaut fazi odigrali taktički i fizički dobro, u skladu sa maksimumom svojih mogućnosti. „Počišćeni“, zato što je u košarkaškim okvirima svaki poraz od preko 30 koševa razlike u finalu klasična „čistka“.
Euforija koja je prethodila meču tako je naglo splasnula, a povratak u, ne baš atraktivnu realnost, izazvao lavinu ogorčenih i histeričnih reakcija koje su najzad uzele toliko maha, da su po prvi put uzrokovale i kontra-reakcije određenih krugova. Tako ste svi imali prilike da, bar nekoliko puta, pročitate i čujete, kako je reprezentacija Srbije izgubila od „Afrike na steroidima“, „životinja“, „niže rase“ (vrlo interesantna primedba kada je nekakav takmičarski poraz u pitanju) „majmuna“ i „narkomana“. Kod onih progresivnijih i bes je bio artikulisaniji, i usmeren ka „neverovatnoj“ činjenici da crnci mašu američkim zastavama i pevaju američku himnu.
Identifikacija sa sportistima, sportskim klubovima ili reprezentacijom nije samo kapitalistički fenomen, i ne možemo sakriti činjenicu da i mi, kao i oni među vama koji se sada pronalaze u naslovu ovog teksta, nismo u jednom periodu života bili imuni na strastveno navijanje. Međutim, identifikacija sa našim sportistima bila je nekada, za vreme socijalizma, sasvim razumljiva. Sportisti su zarađivali mnogo niže honorare (čak i u periodu postepene liberalizacije tržišta i znatno većih honorara krajem 1980-ih, prosečni životni standard bio je toliki da te razlike u primanjima nismo doživljavali važnim), služili su vojni rok kao i svi drugi, njihovo opšte i političko obrazovanje bilo je solidno (nisu podlegali ranoj i uskoj specijalizaciji), sportski klubovi su bili u društvenom vlasništvu a sportski uspesi, koliko proizvod rada i talenta, toliko i mehanizma opšteg fizičkog vaspitanja i jednakih mogućnosti bavljenja sportom za sve. Tako su, možemo slobodno reći, predstavljali i jedno napredno i humano društvo, čijoj smo izgradnji svi doprinosili. Otuda je i logično da smo njihove uspehe doživljavali kao svoje.
Naravno, pojavio bi se i neki stranac, poput Alija, Tajsona ili Maradone, koji bi, makar prividno, odudarao od zapadnjačkog profesionalizma, baš tim, političkim sadržajem, i onda bismo ih nekako prisvojili, i čekali do rane zore njihove nastupe, kako bismo im dali podršku, jer sve je to na jednom nivou baš tako i doživljavano, kao rat, odnosno klasni rat.
Sa promenom sistema početkom 1990-ih, nastupila je i ta, tada nevidljiva, promena u sportu. „Nevidljiva“, jer su nosioci reprezentacije bili isti igrači koji su nas ranije predstavljali pod petokrakom, i pod kojima su strukturalne promene ostale, manje-više, nezapažene. Naš odnos prema klupskom sportu podvrgnut je postepenoj promeni, ali smo u međunarodnoj areni ostali verni reprezentaciji, naročito u periodu sukoba sa imperijalizmom, gde je svaki naš sportski uspeh imao i politički značaj.
Međutim, u momentu smene generacija naših najpopularnijih sportova, problem samog mehanizma je najzad izbio u fokus. Iako uočen od šire javnosti, problem je pogrešno identifikovan, pa se kao rešenje izlaza iz krize ne ukazuje na povratak mehanizmu koji je iznedrio naše najveće sportske uspehe, već privatizaciji, koja će osloboditi državu svake vrste ulaganja u sport.
Političke promene iznedrile su neke nove klince na sportskim terenima, plodove drugačijih materijalnih okolnosti, sa kojima smo izgubili vezu svake vrste, i koje doživljavamo podjednako kao strance. Njihovi su roditelji imali bolje mogućnosti da ih upišu na sport, ili su (u manjinskom slučaju) odvajali od usta da bi im obezbedili treninge, kako bi investirali u sopstvenu budućnost. Ranom i uskom specijalizacijom stvorena je nova vrsta sportiste koji, sem isključive težnje za profitom, usled opšte nepismenosti, nema šta da ponudi na planu društvenog razvoja niti poseduje politički sadržaj. Takve sportiste mogli bismo opisati kao pokretne reklamne panoe, deformisanog tela i praznog uma. Ta, „depolitizacija sporta“ ujedno je i depolitizacija masa u cilju zaštite strateških interesa vladajućeg sistema.
Međutim, pripadnici mlađih generacija u Srbiji, u većini, ne dele naš problem nemogućnosti identifikacije sa ovom novom garniturom sportista. Potreba za tom vrstom identifikacije kod njih je još izraženija. Oslobođeni svake mogućnosti ličnog uspeha, pripadnici nižih klasa se identifikuju sa buržoaskim uspesima. Bez obzira što radnik „uspešne“ firme radi za mizernu platu u bednim uslovima, on je ponosan na gazdin poslovni uspeh i neretko se njime diči. Tako će i oni kojima je isključena struja, otrčati do komšije ili lokalne kladionice, da bi ispratili uspeh „naših“ košarkaša, kako bi, možda, doživeli i najveći „lični“ uspeh u životu, osvajanje zlata na Olimpijadi, i time nadomestili sopstvene „poraze“ surove svakodnevice. Razumete sada zašto poraz u finalu nije opcija?
Političke i ekonomske promene u Srbiji ispraćene su i promenama na poljima informacija i obrazovanja, a dominacija liberalne ideologije plod je sistematskog, agresivnog i planskog pranja mozga putem medija i obrazovnog sistema. Predstavnička buržoaska demokratija, koja nosi apsolutni nedostatak političke participacije sem mogućnosti izbora raznih buržoaskih „stručnjaka“ kao narodnih predstavnika, plasira se kao ideal, pa se kod malograđana ide toliko daleko da se i takve političke neslobode, kao i klasne razlike koje uz njih idu, uglavnom pravdaju i prihvataju kao normativne. Tako ćete kod mlađe generacije masovno naići na pozive za privatizacijom sportskih klubova kao rešenjem „sportske krize“, jer ipak, „gazda će to najbolje da reši“. Taj nedostatak subjektivnog klasnog antagonizma, dovodi do prihvatanja raznoraznih vanklasnih i nadklasnih kolektiva, bilo sportskih ili političkih, pa otuda i sposobnost proletarijata da se identifikuje sa buržoaskim partijama ili sportistima, verujući da ih oni zaista predstavljaju.
Jedna od politički korektnijih debata kapitalističke omladine
Ono što se čini kao jaz generacija, zapravo je konflikt odraza ideja dva obrazovna sistema. Ovaj drugi, kapitalistički, marljivo je radio na razaranju kritičke svesti u srpskom društvu, a obrazovanje masa literaturom sa trafike imalo je potporu vladajuće klase, kojoj atmosfera opšta nepismenosti, između ostalog, ide na ruku i zarad glatkog sprovođenja revizije srpske istorije. Ovaj proces najbolje oslikava smešna izjava pokojnog ministra prosvete Gaše Kneževića: „U novom udžbeniku istorije neće ponovo partizani pobediti, a četnici izgubiti.“ I tako novi udžbenici, novine, filmovi, TV emisije i internet portali, izgrađuju novu svest srpskog društva, štancajući na svakom ćošku takve stručnjake za istoriju, ekonomiju i politiku, koji će umeti da vam objasne vezu sa Vinčanskom civilizacijom, siromaštvo kao posledicu nedovoljne kolonizacije i kako kapitalizam nema alternativu.
U toj opštoj papazjaniji i liberalnoj utopiji, nema razlika između gazde i radnika, milionera i nezaposlenog, političara i automehaničara, pa nas navodno sve zajedno u borbi za olimpijsko zlato predstavljaju poluimbecilni buržoaski sportisti, donoseći nam lične pobede…ili poraze, te isključivo od njih zavisi da li ćemo se sutradan pobednički znojiti za lopatom, ili naučno dorađivati Darvina na društvenim mrežama. „Stručnjaci“ sve znaju, pa čak i kada Direktor Antidoping agencije Srbije Nenad Dikić kaže da je lično testirao američke košarkaše na nedozvoljene supstance, onda verovatno laže, a kada generacije školovane u onom prvom sistemu obustave ćutnju, i reaguju na društvenim mrežama povodom lavine rasističkih komentara, onda su verovatno poreklom Hrvati, Šiptari itd.
Što se tiče primedbe vezane za odnos crnih košarkaša prema američkoj zastavi i himni, tu je sve vrlo jednostavno, a zec leži, kao i uvek, u klasnom interesu. Optuživati članove američke košarkaške reprezentacije zbog vernosti američkoj zastavi i himni, besmisleno je poput optužbi na račun Obame što je američki predsednik, ili zamerati srpskoj vladi što je kompradorska. Radi se, dakle, o potpuno pogrešnoj predstavi da, oni koji se ponašaju u skladu sa sopstvenim klasnim interesom greše u svojim postupcima, dok sa druge strane, mase siromašnih i obespravljenih, koje se identifikuju sa tim istim sportistima, predsednicima i vladama, nekako ne greše. Članovi američke reprezentacije su među 0.1% sportista koji zarađuju milione dolara po sezoni. Gde? U Americi. Pod onim sistemom koji im je to omogućio (dakle ne svima već konkretno njima), i koji štiti i uvećava njihov kapital. Za njih nema rasne ni socijalne diskriminacije, maltretiranja od strane policije, gladi, siromaštva i neizvesnosti. Bilo bi pošteno reći da oni predstavljaju Crnu Ameriku, isto koliko i „naši“ košarkaši predstavljaju nas.
I tu stižemo do jasnog i preciznog zaključka da se svi oni ponašaju u skladu sa sopstvenim klasnim interesom, dok se naša klasa većinski vodi njihovim klasnim interesom. Ne, nismo otišli do skupštine na doček vaših košarkaša (ako bismo tamo otišli, to sigurno ne bi bio doček), ne interesuju nas vaši honorari za medalje, profesionalni sport, buržoaski kulturni i politički autoriteti. Ne vidimo ih kao deo našeg kolektiva, već sasvim otvoreno kao neprijatelje. Naša Srbija je igrala aktivnu ulogu u pomaganju narodnooslobodilačkih pokreta širom sveta, vaša Srbija je članica imperijalističke koalicije na čelu sa SAD. Na našu Srbiju su padale imperijalističke bombe, vaša Srbija potpomaže kolonizaciju tuđih i sopstvenog naroda. U našoj Srbiji radnik je bio gazda, u vašoj je rob. A naša reprezentacija, počistila bi vašu bez po muke. Za američku već ne možemo sa preciznošću da tvrdimo, no sigurno da ne bismo imali razloga da doživljavamo poraz kao vi, nesportski i histerično, jer ipak imali bismo čemu sutra da se radujemo.