O ciganskom pitanju – Položaj Cigana u Srbiji

13. januar 2015.  By Informacioni Sekretarijat
0


Pokojna ciganska pevačica Ljiljana Petrović Butler, pevala je na prijemu Indire Gandi u Beogradu, i prema njenom svedočenju, tadašnja predsednica Indije, oduševljena Ljiljaninim vokalnim sposobnostima, rekla je Titu: „Mislim da je vreme da nam vratite naše Cigane“. Tito je odgovorio: „Mi ovde nemamo Cigane, samo Jugoslovene“.

Položaj Cigana u razvijenim zemljama EU ne razlikuje se mnogo od onog u nerazvijenim zemljama periferije, uključujući i Srbiju. Cigani su konstantna meta rasne diskriminacije, fizičkog i verbalnog nasilja, i stereotipa koji, u skladu sa dominacijom liberalne ideologije, opstaju u vidu kvazinaučne teorije o biološkoj determinisanosti koja određuje sve psihičke i fizičke odlike rase. Takav pogled na svet naučno je diskreditovan, ali opstaje u novijim formama, pa se iza priče o kulturnoj superiornost zapadne civilizacije, zapravo krije teza o intelektualnoj superiornosti belog čoveka. Stoga su Cigani „prljavi, neuki, prevaranti“ itd, ali im se navodno ne može osporiti „talenat za muziku“, i sve to zahvaljujući misterioznoj genetskoj komponenti.

Pročitate li komentare na člancima mejnstim medija, vezanim za bilo kakve kriminalne aktivnosti pripadnika ciganske populacije, steći ćete utisak da je javno mnjenje u Srbiji apsolutno izgrađeno na advokaciji upravo takve rasističke ideologije, koju državni, kao i privatni, mediji poturaju kroz svoj, buržoaski pogled na društvene probleme, još od kraha socijalizma i raspada SFRJ. To naravno ne čudi, i odgovara realnoj slici, jer je rasizam potreban kapitalizmu, koji deli ljude na rase, klase i polove, sukobljava i potčinjava ih u skladu sa sopstvenim potrebama sticanja profita, akumulacije i vladavine kapitala nad društvom. Citiraćemo Malkolma Eksa:  „Ne možete imati kapitalizam bez rasizma“.

Cigani se dakle susreću sa dve vrste vrste diskriminacije: socijalnom i rasnom.

U Srbiji, po poslednjem popisu, živi oko 150.000 cigana (iako se smatra da ih ima oko 400.000), od kojih više od 60 odsto nema prihode, oni koji rade primaju 48 % prosečne plate, a više od 40 % njih živi u smeštaju ravnom onom za slučaj nužde. Napomenimo i da srednju školu ima svega 12 % Cigana. Većim delom, nisu priznati kao subjekti prava, nisu upisani u matične knjige rođenih, oni nemaju lične karte, zdravstvene i radne knjižice, vozačke dozvole, pasoše, niti druga identifikaciona dokumenta. Socijalna diskriminacija naravno, nije ograničena na pripadnike ciganske populacije, već je uperena ka svim građanima nižeg socijalnog statusa, nezavisno od rase, i ogleda se u ekploataciji većinske, proleterske klase od manjinske buržoaske klase, dakle „gazda“ i države. No pogledamo li cifre, ne treba puno pameti da se uoči izrazito nizak stepen zaposlenosti i obrazovanosti uravo među ciganskom populacijom.

U istraživanju stope zaposlenosti vezanom za ovaj članak, susreli smo se sa , za nas neobičnim mišljenjem, više pripadnika ciganske populacije, da je termin „Rom“ iz njihove perspektive zapravo vezan za „Cigane budže“, a da „smo mi ostali Cigani“. Osim što smo rešili da u skladu sa tim viđenjem koristimo taj, sve ređe upotrebljavan naziv, takođe smo ohrabreni činjenicom da je klasna komponenta shvaćena, i prihvaćena kao bitna stavka u rešavanju ciganskog „problema“. Oni dakle identifikuju deo svojih problema na osnovu klase, i vide svoje interese gde i njihove srpske kolege radničke klase. Oni ne veruju u kapitalističku liberalnu propagandu koja ih ubeđuje da rešenje za njihove probleme nije ukidanje kapitalističkog društvenog poretka, već izbor više Cigana političara, ili donošenje zakona koji će nominalno štititi prava manjina, kao i liberalni društveni ideal “ političke korektnosti“. Oni dakle vide da integracija ne nudi magičnu formulu koja nadjačava sva neslaganja, i navodno stvara čvrst konsenzus između onih koji bi trebalo da pripadaju i onih koji žele da im se omogući učestvovanje.

Ne želimo naravno izjednačiti položaj Cigana u Srbiji sa položajem srpskog proletarijata, niti onog drugih manjina, jer smo, kao što smo već naveli, svesni i one druge, rasne komponente.

Rasna diskriminacija se ne ogleda samo u negativnom tretiranju pripadnika ciganske populucije od strane državnih institucija, sudstva, policije, obrazovnih ustanova, stanovanju, zdravstvenoj zaštiti…već i sve učestalijim fizičkim napadima na pripadnike Ciganske populacije, što je ogledalo gore pomenute prakse, advokacije rasističke ideologije od strane države, bilo kroz medije ili podstrekivanje i tolerisanje takve reakcionarne kulturne prakse.

Ubistvo mladog Dušana Jovanovića i glumca Dragana Maksimovića primorali su medije da se pozabave, koliko toliko, temom rasizma u Srbiji, ali se o pravim uzrocima takvog modela ponašanja, i politici koja do toga dovodi, u javnosti ne govori. Umesto toga, koristi se svaka prilika da se nehigijenski uslovi života u divljim ciganskim naseljima, i kriminalna dela pojedinih pripadnika ciganske populacije, vežu za neku neotuđivu biološku komponentu Cigana, te se takav „stil“ života predočava kao njihov izbor. To je najbolji pokazatelj impotencije liberalne klike u rešavanju problema poput rasizma, i siromaštva, za koje su navodno zdušno zainteresovani. Ne poznavanje dijalektičkog materijalizma u redovima tih istih liberalčića, kvazi novinara i celokupne političke elite Srbije, uzrokuje tu, opasnu, opštu, političku nepismenost, gde su primarne ideje, a ne materijalni uslovi. Kao marksisti znamo da materijalna realnost prethodi idejama, a kao što Marks reče  :“ako ljudski karakter formiraju prilike, onda prema tome ljudske prilike treba učiniti čovečnim“. Dakle, ne treba kažnjavati prestupe pojedinih lica, već uništiti antisocijalne izvore prestupa. oglas-romi-cigani

Fizički napadi na Cigane ne jenjavaju. Prošle je godine molotovljevim koktelom zapaljena kuća porodice Asanović u Borči, demolirana kuća porodice Sinko u banatskom selu Jaša Tomić, napadnut je Stefan Nikolić u Novom Sadu, kome su Nacisti pokušali oteti dvogodišnje dete koje je svetlije puti nego on, itd… U Zemun Polju imali smo slučaj rasističkih protesta, gde su žitelji Zemuna (njih oko 200) opkolili divlje cigansko naselje, skandirali rasističke parole i terorisali stanovnike tog naselja danima, zbog teksta u Večernjim novostima pod nazivom „Zemun polje: Šuga među osnovcima!“, gde se za navodno širenje bolesti okrivljuju ciganska deca. Tu je i slučaj „Belvil“, kada su Nacisti u saradnji sa policijom i novinarima batinjali stanovnike ciganskog naselja. Kažemo „u saradnji“ jer prisutni policajci nisu reagovali, a novinari su puna dva dana ćutali o tim dešavanjima.

Sa druge strane imamo sveži slučaj napada na Rašu Popova, od strane ciganske dece, oko kojeg se digla hajka po medijima i društvenim mrežama. Gospodin Popov nije, kao što tvrde mediji, fizički napadnut, već je pretpeo stres zbog pokušaja džeparenja, a roditelji maloletnih počinilaca više krivičnih dela, su osuđeni na kaznu zatvora od 4 godine. I sve to naravno tokom štrajka advokata, tako da slobodno možemo pretpostaviti kako je presuda doneta na osnovu iznuđenog priznanja. Nadležni iz Centra za socijalni rad u Rakovici, ciji su ovi maloletnici šticenici, nisu okrivljeni, a oni odgovorni za nečovečne ljudske prilike, u kojima živi veći deo ciganske populacije, kao uostalom i sve veći deo opšte populacije Srbije, usvajaju budžet za 2015, i talože basnoslovne dnevnice.

Kako poboljšati položaj Cigana u Srbiji? Liberalne ideje inkluzije, kao što smo pokazali, ne daju rezultate, iz razloga što materijalna realnost ostaje nepromenljiva. Šema je vrlo jednostavna: veći broj obrazovanih Cigana, veća mogućnost zaposlenja, veća mogućnost zarade, veći životni standard, manja stopa kriminala. Cigani nisu „rođeni“ pevači, kao što Crnci nisu rođeni reperi, ili košarkaši. Grupe sa margine traže uspeh na poljima gde im nisu uskraćene slobode, i gde dobijaju priliku da iskažu i ostvare svoj potencijal. Usled drugačijih materijalnih uslova, menjaju se i ideje. Ako se vratimo, za čas, na „Rome“, ili „Cigane budže“, kako ih naši ciganski prijatelji nazivaju, primetićemo da su bolje stojeći slojevi ciganske populacije, svoj uspeh na poljima prirodnih i društvenih nauka, uspeli ostvariti tokom socijalizma, dakle drugačijih materijalnih okolnosti, i približno „jednakih“ mogućnosti. Kažemo „približno“ jer početna tačka prethodno marginalizovanih grupa nije ista kao ostatka populacije, usled dugatrajno drugačijih materijalnih okolnosti, i stoga često reakcionarne kulturne i društvene prakse. Socijalizam je dakle iznedrio Cigane lekare, glumce, profesore, advokate…baš kao što je otvorio vrata obrazovanja i budućeg dostojanstvenog života studentima Trećeg Sveta, koji su razbili mit o genetskim predispozicijama isključivo za muziku i sport.

Usled dominacije buržoaske ideologije među „Ciganima budžama“, Cigani često nemaju podršku među višim slojevima ciganske populacije, dakle Romima. Često nailazimo na primere gde se „Romi“ dokazuju kao lojalni građani, kao čisti, okupani, obrazovani, i pokušavaju se jasno distancirati od ciganskih stereotipa, kao i od ostatka ciganske populacije, ne bi li zauzvrat bili potapšani po ramenu, i dobili dozvolu za pokušaj delimične inkluzije. Još jedan citat Malkolm Eksa čini se zgodnim za ovu priliku: „Ako ne budete oprezni, mediji će vas naterati da mrzite ljude koji su ugnjeteni, i volite ljude koji ugnjetavaju“. Ono što očekujemo od ciganskih intelektualaca, tzv. Roma, jeste da jasno ukažu ostatku ciganske populacije put, kojim se stiže do jednakih rasnih, nacionalnih, radničkih prava, koji ne učvršćuje i potpomaže postojeći sistem već ga ruši do temelja i otvara nove mogućnosti jednakosti i pravde za sve.

Svako klasno podeljeno društvo, bez obzira da li njime dominiraju muškarci ili žene, crni ili beli, bi i dalje bilo društvo zasnovano na ekonomskoj i društvenoj nejednakosti većine svojih građana. To naravno ne znači da treba posmatrati stvari samo sa klasne osnove, jer je rasna komponenta iz perspektive rasno ugnjetenih Cigana veoma bitna, no ona mora biti poluga u službi klasnog oslobođenja. Očekujemo da se Cigani organizuju i odgovore na sve učestalije fizičke napade, da odbrane svoja ognjišta i porodice od Nacista i policije. Da ciganski intelektualci povedu žustru i otvorenu borbu protiv sistema represije i rasizma nad ciganskom populacijom u Srbiji. RNP-F će pomoći u organizovanju ciganskih naselja, na svaki potreban način, i svim raspoloživim sredstvima. Solidarišemo se sa našom ciganskom braćom i borićemo se zajedničkim snagama protiv državnog terora i fašizma.
Revolucionarna Narodna Partija – Front (RNP-F)







Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Yandex.Metrica

Podržite nas!

Ako vam se dopada stranica i želite da nas pratite, molimo na dugme.

 

%d bloggers like this: